Ja se zovem Milka Projara. Rođena sam 1966. Invalid sam amputirac postala u 12. godini. Desnu nogu su mi odrezali do iznad pola butine kao posledica saobraćajne nesreće. Imala sam i dve reamputacije: prvu zbog loše formiranog vrha batrljka, drugu zbog rasta okrajka butne kosti.

Dugo godina sam nosila protezu, kasnije sve češće koristila štake. Pre godinu dana donela odluku da se više ne protetišem i da za kretanje koristim isključivo štake. Ovakvu "ili-ili" odluku svaki nožni amputirac jednom mora sam doneti. Dugo sam amputirac i ne osećam potrebu da krijem da nemam nogu. U svakom drugom pogledu štake su sad za mene lakše, prijatnije, brže i u svakom pogledu ugodnije rešenje od proteze.

Dugo vremena sam patila zbog amputacije. Sad sam vrlo ponosna na to što sam invalid-amputirac jer sam baš zato što sam žena koja sam bez noge otkrila nove perspektive i prioritete u životu i postala mnogo bolji čovek. Ušla sam u novi život onda kad sam srela sadašnjeg supruga koji mi je podario ljubav, sreću i saznanje da i žena koja je invalid-amputirac može biti beskrajno voljena.

Kad sretnem ženu koja je amputirac ja ju doživljavam kao "sestru po amputaciji". Tim mojim "sestrama i braći" po amputaciji, svima koji su invalidi-amputirci, želim da nauče biti ponosni na sebe i nađu sreću, zadovoljstvo i ljubav u životu kako sam ja našla.

Voli vas