Nama amputircima je uvek neprijatno kad nas pitaju (obično deca) zašto nemamo nogu. Vremenom sam shvatila da je normalno da ljudi budu znatiželjni i sad (deci) objasnim da mi je noga bila povređena i da su zato morali da mi je odseku, da je zato više nemam i da je nikad više neću imati.

Amputirci treba da opušteno prihvate svoje stanje i vrlo je važno da ukućani budu sasvim priviknuti na njega. To znači da u kući možete da se opustite, da po vrućini nosite šorc i da ne morate da skrivate batrljak da vam se preznojava.

Vaša deca isto treba da znaju da "mama nema nogu" i šta sve to znači i da ih naučite da na vašu amputaciju gledaju kao na nešto sasvim normalno.

Prijatelji takođe treba da budu do neke mere intimizirani sa vašom amputacijom. To znači da kao normalno prihvate da vas u kući vide bez proteze. Ne znači da prijateljima treba da pokazujete batrljak (najbliže prijateljice često će baš tražiti da im ga pokažete) ali treba da prihvate kao sasvim normalno ako vas pri iznenadnoj poseti zateknu sa otkrivenim batrljkom.

Izpočetka ovo sve nije lako ali vremenom ćete naći pravu meru.